Цар Давид, Соломон и јерусалимски храм

Мојсије ће довести Јевреје до Обећане земље (,,Земља меда и млека“), али Јевреји су се уплашили и нису имали веру у Божју помоћ, па су викали и ружили на Бога и на Мојсија као изабраног вођу. Зато их Бог кажњава да наредних четрдесет година лутају по пустињи и такође за казну, ниједан Јеврејин који је имао двадесет година, када се побунише против Бога и Мојсија не уђе у Обећану земљу. Тако су временом помрли сви старији, а дошао је нов нараштај. Иако је Мојсије извео Јевреје из Египта (Мисир), но њему није било дато да уђе у Обећану земљу, већ му је Бог дозволио да пред смрт са једног брда види Обећану земљу. Пре него што ће преминути Мојсије као свог наследника одређује  Исуса сина Навинова (Исус Навин).

Бог погледа опет на Јевреје и дозволи да их Исус Навин уведе у Обећану зељу. То ново поколење умело је да савлада незнабошце, а многи су се удружили са Јеврејима и склопили су савез. Тиме је било завршено насељавање Обећане земље.

Како је време пролазило, Јевреји су пожелели да имају цара као и околни народи. Бог ће им услишити и ову жељу. Први јеврејски цар био је Саул, међутим два највеће јеврејска цара и уопште владара до данашњих дана јесу цареви Давид и Соломон.

Цар Давид се родио у Витлејему (у Витлејему је рођен и Господ Исус Христос). Као дечака Давида је породица слала да чува овце свога оца јер је био најмлађе дете и најмлађи син. Међутим, био је јако интелигентан, талентован и надарен, умео је чак и да дивно свира харфу и да компонује песме. Кажу да је прелепо певао. Песме које је Давид саставио називају се псалми. Оно што је још красило Давида јесте његова храброст и неустрашивост, није се бојао лавова и медведа који су долазили из пустара.

У време када је Давид био дечак, били су стални филистејски напади на јеврејску земљу и градове. У ондашње време био је обичај да када ратови дуго трају, испред две војске изаберу два највећа ратника и чији јунак победи у двобоју, тога народа је и победа. У току једне битке испред филистејске војске изађе на мегдан један изузетно крупан и снажан ратник Голијат из града Гата. Он изазва Јевреје да изађу њему на мегдан. Неколико дана их је изазивао и на крају им је рекао да ако нико не прихвати двобој да се зна да Јевреји нису верни своме Богу. Давид је то чуо, и изашао је Голијату на мегдан. Прелазећи преко потока изабрао је каменичиће за праћку. Из даљине погоди Голијата који се онесвестио, Давид брзо зграби Голијатов мач и њиме га уби, а Јеврејима донесе велику победу. Веома брзо Давид ће постати цар, освојиће Јерусалим и учинити га својом престоницом.

На престолу Давида ће наследити његов најмлађи син Соломон. Соломон је био веома побожан, у својим молитвама стално је од Бога тражио да му да мудрост. Бог је услишио и учинио да буде један од најмудрих у своме времену, да паметно и праведно влада и суди своме народу. О његовој мудрости и данас се говори. Често као пример његове мудрости наводи се спор између две жене око детета. Како су записничари забележили једном су пред цара Соломона дошле две жене носећи једно дете за које су обе тврдиле да су га родиле. Пошто никако није могла да се утврди истина чије је дете јер је било мало, старо око годину, и није могло да сведочи која је жена његова мајка, цар нареди да се дете пресече на пола и да се свакој жени да једнака половина. Тада прва жена паде на колена и плачно поче молити цара да се дете не сече и да остане живо, па нека га узме она друга. Ова друга је одмах пристала на царев предлог да се дете посече. На основу њиховог понашања цар је познао да је она прва дететова мајка, па њој да дете.

,,Четири стотине и осамдесете године по изласку синова Израиљевих из земље Мисирске (Египат), четврте године царовања Соломона-…он поче зидати дом Господу.“ (1Цар, 6,1).

Заветни шатор

Дом Господњи је био саграђен по узору на Мојсијев шатор. Храм је имао спољашње двориште, унутрашње светилиште и Светињу над светињама, у којој се чувао ковчег завета. Ту су били и сви сасуди и одежде, потребне за службе Господу. (1Цар 6,8)

Соломонов храм

Када је Соломон завршио изградњу храма (око 900. године пре Христа), лично је руководио великим слављем освећења. Храм који је Соломон сазидао Господу постао је једино место формалног богослужења и свештеног жртвовања ,,Народа Божјег“. За време Вавилонског ропства, храм је био разрушен. Језра и Немија су га обновили, да би га страни завојевачи обесветили. Уместо тог храма Ирод ће подићи још већи и лепши храм, међутим 70. године после Христа храм ће римски војници поново обесветити и на крају разрушити до темеља.

Зид плача

Данас као једино сведочанство постојања овога храма остао је западни зид, познатији као Зид плача у Јерусалиму, држава Израел.

Сања Станишић, вероучитељица