Икона-прозор у вечност

Икона – слика, образ, лик, предства

Иконе се сликају најчешће на дрвету, али има насликаних и на платну или камену. На иконама су представљени Господ Исус Христос, Света Дјева Марија Богородица, светитељи, анђели или многобројни догађаји из богате историје цркве, као и прикази из Светог Писма и Свете Литургије. Иконе се налазе у свим православним храмовима и домовима.

Од најстаријих икона највише је сачувано из 3.века, али ипак много мање него што су иконе из 17. и 18. века. Интересантно је да су се иконе носиле и на ратишта.

Икона није украс, уметничка слика, она је визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору.

Иконом се не указује поштовање материји од које је направљена икона, већ насликаној личности.

Спаљивање моштију светог Саве на Врачару (10. мај)

Мошти Светог Саве из Великог Трнова у Бугарској биле су пренете 1237. године у Србију и положене у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава, синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваке јеванђелске ревности, вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је Србима, као народу, била потребна помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Свети Сава је био Србима у највећој мери, нарочито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године, био нада, снага и утеха. У њему српски народ гледаше своју душу, своју слободу. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад Свети Бесмртник Милешевски ослободити турског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то Туркетерало да порнађу начин да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и Патријарх пећки Јован Кантул, херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а лично је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покољ, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 10. маја 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“

Свети Василије Острошки и Чудотворац (12.мај)

Свети Василије Острошки и Чудотворац, рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњић, Попово поље код Требиња, данашња Херцеговина, 28. децембра 1610. године од мајке Ане Анастасије и оца Петра Јовановића. Желећи да заштите свога сина од данка у крви са једне стране, а са друге стране био је и велики притисак латинског свештенства, међутим имали су и жељу да Стојана добије и добро образовање. Већ у дванаестој години наставиће своје образовање у манастиру Завали, који је важи за један од јаких образовних центара са најписменијм монасима и великим библиотекама. У том манастиру као игуман увелико је био његов рођени стриц Серафин. Поред црквене писмености, ту је учио и световну. Неколико година касније, Стојан прелази у требињски манастир Тврдош, где након похађања манастирске школе, најзад прима и монашки чин. Истовремено произвден је и у свештенички чин, а добио је и титулу учитеља. Његова прва парохија била је поповопољска. У Пећкој патријаршији постаје архимадрит, а одатле га по свом благослову патријарх Пајсије Јањевац шаље на Свету Гору. Одатле одлази у Влашку и Укарију, одакле ће се вратити са даровима тадашњих владара страдалном народу. Такође донео је и многе рукописе и књиге, да би ојачао просветну делатност и писменост код народа. Као архимандрита Василија ће Свети синод 1638. године рукоположити у Пећи за Митрополита херцеговачког уз обновљену светосавску титулу Митрополит захумски. Живот му је стално био у опасности, што од Турака са једне стране, затим римокатоличког свештенства, а посебно су га малтретирале српски племенски кнезови и ускочке четовође.

Свети Василије умро је 1671. године у манастиру Острог, где се и данас налазе његове свете и чудотворне мошти.

Свети пророк Јеремија (14.мај)

Свети пророк Јеремија рођен је негде око 600. године пре Христа у левитском граду Анатоту близу Јерусалима. Био је син свештеника Хелкија. Још пре него што ће се родитити родитељи су га посветили Богу као што је то био случај са пророком Самуилом. Већ у петнаестој години почео је да прориче и због тога је врло често био у немилости многих владара, па је био пригањан и затваран. Већ код првих пророчанстава које је изрекао у време цара Јосије, великаши у гневу покушали су да га убију, једва је једном приликом извукао живу главу. Цару Јоакиму је прорекао да ће његов погреб бити као погреб магарца. Због тога Јеремија биће бачен у тамницу, али биће му забрањено да записује своја пророштва. Њему ће помоћи у том периоу Варух, који је свакога дана долазио до прозора ћелије где је Јеремија био затворен, а овај му је диктирао своја пророчанства. Прореко је пад Јерусалима и одвођење Јевреја у вавилонско ропство. Често је проповедао о нашем Господ Исусу Христу. Стално је има визију Свете Дјеве са Младенцем.

Пре коначног пада Јерусалима са левитима успео је да изнесе Ковчег завета из храма и да га сакрије на брдо Нават, где је Мојсије умро. Ковчег никада није пронађен. Такође успео је и да сакрије из храма вечни огањ у један песушели дубоки бунар. Када је пао Јерусалим, малобројни преживели Јевреји натерали су пророка Јеремију да са њима иде у Мисир (Египат). У Егепту је поживео још четири године, током којих је највише пророковао о Месији. Јеремију су због његових пророштва убили Јевреји каменовањем. Неколико векова његове часне мошти пренеће Александар Македонски у Александрију (Египат) у место звано Тетрафил, где га је часно и достојанствено сахранио уз почасти какве и доликују пророку и светитељу Божјем.

Сања Станишић, вероучитељ